Gimnazija Beli Manastir

Baranjski ručak...nekad uz  baranjski izričaj

 

Nedelja je sveti dan kad se ne radi neg ide u crkvu, odmara i za punim astalom sa familijom ruča onako redom i obavezno natenane. Nedeljom lepi široki šorovi naše Baranje mirišu na supu koja lagano vri na šporetu i na štrudle koje ko da su na Suncu pečene dok se lade pod peškirićem. Sve je nekako svečano pa se ni kere ne čuju ,samo ptičice pod strejama pevaju i zvona se razležu,nad krovovima i šorovima sela. Paori se ranim jutrom obriju i izvade svoja svečana odela iz šifonjera pa se upute u crkvu na službu. Za to vreme žene zasuču rukave svojih cicanih aljina, pripašu uštirkane i upeglane čiste kecelje i počnu da pristavljaju ručak nedeljni. Prvo se pristavlja supa od koke avlijske il petla, čisti se i dodaje baštenska zelen i obavezno lukac zapečen na plotni i samo čuješ poklopac kako klopoće kad supa počne da vri. Ondak se lonac malko stavi u stranu da se supa ne zamuti. Na daski već kisne testo, diže se i miriši a u tanjirima orasi sa šećerom i mak spremni za posipanje. A onda lagano oklagijom se testo razvuče, ne štedi se na orasima i maku pa se urolaju debeljuškaste rude, metnu u tepsiju i u rernu. Kako se počnu dizati i peći zamiriše i kujna i avlija a bome i na šoru kogod naidje zna da je reduša i vredna i ume. Di je supa tu mora biti i sosa dal od paradajza ,rena il mirodjije da ne pomisli koka da smo je pojeli za svakidan a i barena krompira malko umešanog na tanjiru. Prid podne se pohuje meso koje cvrči, peni se i rumeni i na plitki tanjir redja. A ondak se sprema salata od tanko narezanih krastavaca, bela luka i malko skorupa il zelena salata a svi ponajviše volemo onu od paradajza, baštenskog luka i ljute purcike.  A u bunaru u kablu ladi se od jutroske lubenica da se malko razladimo i zasladimo poslepodne kad odremamo. Uto evo i domaćina iz crkve sa mirisom tamjana kojim je popa kadio crkvu i vernike. Astal spreman, beli čaršaf obavezno nedeljom, plitki i duboki tanjiri i escajg iz ladle, politra vina i sifon sode a za decu sinalka. Ne treba nam dvared reći da sednemo za astal, sve miriši i mami pa orni i spremni za slast i čast zasednemo. Prvo se očita Očenaš, prekrstimo se a supa već na astalu žuta i topla ko duša se puši dok knedle ko dukatići plivaju po njoj. I samo čuješ kako se piri i srče i fali reduša i obavezno dvared sipa. I svi mi za tim nedeljnim blagoslovenim astalom znamo da smo svoji, pod istim krovom i da nas vežu pradedovi, zemlja i ista krv i ljubav koju srčemo u toj supi i ispijamo u čaši, ljubav koja je postavljena na tom astalu i koja će nas vezivati, podsećati i blagosiljati za ceo život. Zato čuvajmo i negujmo taj nedeljni ručak jer on je ljubav i mera i ona zlatna nit naše bliskosti i gostovanja na ovom svetu .

 ·